in

Ima li sličnosti između Republike Srpske i Katalonije?

Slatka-Tajna.Eu

Tema Mosta Radija Slobodna Evropa (RSE) bila je čija je državna imovina u Bosni i Hercegovini – da li pripada entitetima ili državi Bosni i Hercegovini.

Učesnici polemike bili su Aleksandar Savanović, profesor Fakulteta političkih nauka u Banjaluci i Nedim Ademović, stručnjak za ustavno pravo iz Sarajeva.

Jedna od tema bila je i zašto u Dejtonskom sporazumu, na koji se svi pozivaju u sporu oko državne imovine, o toj imovini nema ni reči, na osnovu čega je Ustavni sud Bosne i Hercegovine odlučio da državna imovina pripada Bosni i Hercegovini.

Da li se ta odluka zasniva na validnom argumentima i kojim argumentima Republika Srpska osporava tu odluku?

Razgovaralo se i o tome kako treba tumačiti član 3 Dejtonskog ustava u kome se govori o nadležnostima države Bosne i Hercegovine i entiteta, da li je Narodna skupština Republike Srpska imala pravo da ponovo donese zakon o državnoj imovini iako je Ustavni sud ukinuo taj zakon, da li bi država Bosna i Hercegovina bili oslabljena ukoliko bi entiteti bili proglašeni vlasnicima državne imovine ili to ne bi uticalo na njenu poziciju, kao i o tome ima li sličnosti između secesionističkih težnji u Republici Srpskoj i Kataloniji u Španiji.

Omer Karabeg: Milorad Dodik i rukovodstvo Republike Srpske kažu da prema Dejtonskom sporazumu državna imovina pripada Republici Srpskoj. Tvrde da to tamo izričito piše. S druge strane, Denis Bećirović, bošnjački član Predsjedništva Bosne i Hercegovine i Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Kristijan Šmit (Christian Schmidt), pozivajući se takođe na Dejtonski sporazum, tvrde da državna imovina pripada državi Bosni i Hercegovini. Šta u stvari piše u Dejtonskom sporazumu?

Aleksandar Savanović: Mislim da i jedni i drugi griješe. Ne znam kakav su oni Dejtonski ustav čitali, ali državna imovna se tamo uopšte ne spominje.

I sam termin imovina se vrlo rijetko koristi, mislim na šest-sedam mjesta u Ustavu Bosne i Hercegovine koji je sastavni dio Dejtonskog sporazuma, ali nikada u kontekstu državne imovine već isključivo u smislu privatne imovine.

Nedim Ademović: Složio bih se da Dejtonski mirovni sporazum eksplicitno ne spominje državnu imovinu. I Ustavni sud BiH, kada je razmatrao pitanje državne imovine, naveo je da Dejtonski mirovni sporazum i Ustav ne regulišu to pitanje.

Međutim, na osnovu analize tih dokumenta i pravnih propisa, koji su bili na snazi prije Dejtonskog sporazuma, Ustavni sud je zaključio da je Bosna i Hercegovina isključivi titular državne imovine i da ima obavezu da reguliše pitanje te imovine vodeći računa o funkcionalnosti entiteta i nižih administrativnih teritorijalnih jedinica.

To do danas nije urađeno zato što na državnom nivou ne postoji politička volja da se izglasa takav zakon.

Problematična odluka?

Aleksandar Savanović: Odluka Ustavnog suda je problematična, posebno njeno obrazloženje. Dejtonski ustav je takozvani minimalistički ustav s malim brojem članova i takvi ustavi podrazumijevaju jake ustavne sudove koji imaju široke ovlasti interpretacije.

To, međutim, ne znači da Ustavni sud može da sadržaj Ustava interpretira na isuviše slobodan način. U slučaju Bosne i Hercegovine to je urađeno na duboko problematičan način.

Inače, ja sam veliki kritičar rada našeg Ustavnog suda. U malo stvari se mogu složiti sa Miloradom Dodikom, ali zaista dijelim njegovo mišljenje da Ustavni sud ne radi kako treba.

Pri tome, ne mislim toliko na njegove odluke koliko na zaista katastrofalna obrazloženja tih odluka koja se često kose sa zdravim razumom i elementarnom logikom.

“Mislim da i jedni i drugi griješe. Ne znam kakav su oni Dejtonski ustav čitali, ali državna imovna se tamo uopšte ne spominje”, ocenio je Aleksandar Savanović, profesor Fakulteta političkih nauka u Banjaluci.

Jedan od argumenata na koji se pozvao Ustavni sud prilikom donošenja odluke o državnoj imovini je klauzula o kontinuitetu Bosne i Hercegovine.

Naime, u našem Ustavu stoji da Bosna i Hercegovina nastavlja svoje međunarodnopravno postojanje u kontinuitetu dok će unutrašnje uređenje biti regulisano Ustavom.

Pošto je pitanje imovine unutrašnje pitanje, ono se ne može rješavati pozivanjem na klauzulu o kontinuitetu već samo na ono što piše u Ustavu. A tamo postoji član 3 koji definiše nadležnosti Bosne i Hercegovine. U tom članu su taksativno navedene te nadležnosti i među njima nema državne imovine. U tom članu takođe piše da sve što nije dodijeljeno Bosni i Hercegovini pripada entitetima izuzev ako se oni drugačije ne dogovore.

Pošto takvog dogovora nema, po logici našeg Ustava državna imovina je trebalo biti dodijeljena entitetima.

Druga sporna stvar u obrazloženju odluke Ustavnog suda je pozivanje na sukcesiju. Sukcesija je pitanje odnosa između država nasljednica bivše SFRJ i nema nikakve logičke konekcije sa regulisanjem vlasništva unutar Bosne i Hercegovine.

Zbog svega toga mislim da je odluka Ustavnog suda o državnoj imovini zaista problematična i nije čudo što izaziva polemike i društvene krize i što ljudi pružaju otpor takvoj odluci.

Kod nas postoji fama da se odluke suda ne komentarišu nego provode. Naravno da se odluke sudova moraju provoditi, ali to ne znači da ne treba da ih osporavamo, kritikujemo i da se borimo protiv njih. To je najnormalnija stvar.

Sudije nisu nikakva božanska, bezgriješna bića. Da zaključim. Mislim da je Ustavni sud pogriješio, da je to još jedna od njegovih zaista katastrofalnih odluka.

Nedim Ademović: Slažem se sa gospodinom Savanovićem da se u javnom diskursu često može čuti da se odluke sudova, pogotovo najviših, ne komentarišu. To apsolutno nije tačno. Sve odluke svake javne institucije mogu se komentarisati i kritikovati, pa tako i odluke Ustavnog suda.

Međutim, sudske odluke se moraju provoditi – sviđale nam se one ili ne. To je bitno, pogotovo u kontekstu Bosne i Hercegovine. Podržavati odluke koje vam se sviđaju, a vršiti opstrukciju odluka koje vam se ne sviđaju vodi ka haosu u kojem trenutno živimo u Bosni i Hercegovini.

Što se tiče odluke Ustavnog suda o društvenoj imovini, ona meni nije problematična. Državna imovina je jako bitna za dobrobit građana. To nije pitanje da li ste za Republiku Srpsku ili za Bosnu i Hercegovinu.

Riječ je o tome kako će ta imovina najbolje poslužiti građanima – da i oni od nje imaju koristi. A ne da se državna imovina koristi u borbi za vlast, pa da onaj ko posjeduje državnu imovinu može da drži pod kontrolom ne samo sve u državi već i da ucjenjuje građane.

Zbog toga smatram da državna imovina treba da pripadne Bosni i Hercegovini koja treba pod hitno da donese pravedan zakon kojima će entitetima i lokalnim zajednicama biti dodijeljena imovina koja je nužna za njihovo funkcionisanje vodeći računa o javnom interesu i dobrobiti građana.

Amerikanci

Aleksandar Savanović: Ja nisam pledirao za to da se na bilo koji način suspenduje ustavnopravni poredak države. Postoje razni mehanizmi kako se ljudi mogu boriti protiv nepravednih odluka Ustavnog suda.

Ne možemo dopustiti diktaturu Ustavnog suda. Ne možemo ni dopustiti da se ti ljudi ponašaju kao da smo mi pali s Marsa i da niko od nas ne zna da ode na sajt suda i da pročita šta tamo piše u nekoj odluci.

Ustavni sud bi trebalo da bude finalna instanca gdje rješavamo društvene konflikte koje ne možemo riješiti na drugi način. Međutim, on svojim odlukama i jako lošim obrazloženima tih odluka samo pojačava društvene konflikte.

Kada govorimo o koristi i šteti za građane, treba da se zapitamo da li bi državna imovina bila efikasnije upotrebljena ako je na nivou države Bosne i Hercegovine.

Slažem se sa gospodinom Ademovićem da bi to teorijski možda i bilo tako, međutim naša praksa ne govori tome u prilog. Naši političari ne mogu se dogovoriti ni oko trivijalnih stvari na dnevnopolitičkom nivou, a kamoli oko nekih bitnih stvari kao što su, recimo, aerodrom Trebinje ili hidrocentrala u Brčkom.

Ako tražimo efikasnu upotrebu državne imovine u korist građana bilo bi mnogo bolje, a i logičnije, da se to spusti što niže prema lokalu. Ne samo na entitete već i na lokalne zajednice i opštine.

Zašto je u Dejtonskom sporazumu Bosni i Hercegovini dato tako malo nadležnosti? Zašto su Amerikanci Bosni i Hercegovini dali mali broj nadležnosti, a sve ostalo su ostavili entitetima?

Nisu oni bili ludi. Oni su očekivali da se mi možemo dogovoriti samo oko malo stvari. Recimo, o spoljnoj politici mada vidimo da se ni oko NATO pakta, ni evropskih integracija ne možemo dogovoriti. A sva ostala pitanja su ostavljena entitetima i nižim nivoima vlasti.

Omer Karabeg: Da li to znači da je i državna imovina ostavljena entitetima?

Aleksandar Savanović: Ustavni sud nije riješio to pitanje nego ga je samo zakomplikovao inicirajući opravdanu i legitimnu borbu protiv takve odluke. Ja ne dijelim optimizam gospodina Adamovića da bismo imali najefikasniju upotrebu državne imovine ako bi ona bila na nivou Bosne i Hercegovine.

Naprotiv, vrlo sam skeptičan oko toga. Mislim da bi baš to blokiralo kvalitetnu upotrebu te imovine i dovelo do raznih ucjena i blokada. Kako kome nešto zatreba, on bi ucjenjivao onog drugog i mi bismo imali veći haos nego što ga sada imamo, a i sada smo u potpunom haosu.

Nedim Ademović: U svakoj državi imovina je vrlo bitna zato što je ona esencija i faktička snaga jedne države. Bosna i Hercegovina je u Dejtonu priznata kao država koja nastavlja svoje postojanje kao suverena, nezavisna i teritorijalno integrisana država.

Ona ne može to biti ukoliko nema pravo da raspolaže imovinom. Ja apsolutno shvatam Milorada Dodika i SNSD. Oni su svjesni da je borba za državnu imovinu u stvari borba za faktičku snagu njihovog entiteta.

“U svakoj državi imovina je vrlo bitna zato što je ona esencija i faktička snaga jedne države”, istakao je Nedim Ademović, stručnjak za ustavno pravo iz Sarajeva.

Kada bi entiteti preuzeli državnu imovinu i mogli da samostalno njome upravljaju bez ikakve koordinacije i prethodne saglasnosti organa Bosne i Hercegovine, to bi najvjerovatnije vodilo ka provođenju politike secesionizma Milorada Dodika koji to skoro svaki dan javno ističe. On to i ne krije.

Klikni na "like" i pridruži nam se na Facebooku










Dodik kaže – ukoliko se ne desi ono što ja smatram da je ispravno, desiće se sukob. On ga za sada ne pokreće, ali pretpostavljam da čeka momenat kad će se osjetiti dovoljno jakim da to može uraditi.

Državna imovina bi bila jedan razlog za to. Nemojmo zaboraviti da je uprkos zabrani Ustavnog suda Milorad Dodik je zalagao tu imovinu na međunarodnim berzama, uzimao kredite i time zaduživao i slabio ne samo svoj entitet već i državu Bosnu i Hercegovinu.

Jer sve ovo što događa na unutrašnjem planu tiče se i Bosne i Hercegovine kao cjeline. Nemojte misliti da se čin kao što je orden ruskom predsjedniku Putinu ne adresira na račun Bosne i Hercegovine bez obzira što se veći dio države ograđuje od njega.

Bosna i Hercegovina na međunarodnom planu trpi posljedice ponašanja njenih političara koje je protivno međunarodnom pravu i civilizacijskim vrijednostima.

Član 3 Ustava

Aleksandar Savanović: Ne bih pitanje države povezivao sa bilo kakvim politikama gospodina Dodika. Uostalom, ne dijelim uvjerenost u neku realnu secesionističku politiku. Ja bih to nazvao secesionističkom retorikom gospodina Dodika.

Jer kada pogledate odluke zvaničnih organa Republike Srpske, nemate apsolutno nijedan dokument, nijedan akt kojim bi se promovisala secesija. Šta rade pojedine stranke kao što je SSND u svojim deklaracijama – to su druge stvari.

To može biti stvarna politička platforma, ali mi jako dobro znamo da i ne mora, da to može biti obični populizam za dobijanje glasova. Ne mogu prihvatiti da bi država na bilo koji način bila ugrožena drugačijim rješenjem pitanja imovine. Država je ono što piše u našem Ustavu. Ni manje ni više od toga. U Ustavu su kristalno jasno podijeljene nadležnosti između države i entiteta.

Tamo stoji da sve ovo što u članu 3 nije dodijeljeno Bosni i Hercegovini dodjeljuje se entitetima ukoliko oni ne odluče da prenesu neku svoju nadležnost na Bosnu i Hercegovinu. Kad je riječ o državnoj imovini – to se nikad nije desilo.

Ako bismo dozvolili Republici Srpskoj da posjeduje državnu imovinu, što po mom mišljenju treba da se uradi, ni na koji način ne bismo mijenjali ustavnu strukturu Bosne i Hercegovine jer je Bosna i Hercegovina ono što piše u njenom Ustavu. Da li je to za Bošnjake premalo, za Srbe previše – to je drugo pitanje, ali to je tako.

Nedim Ademović: Ustav Bosne i Hercegovine ne reguliše nadležnosti onako kako je to gospodin Savanović rekao. Tačno jer da su nadležnosti Bosne i Hercegovine najvećim dijelom taksativno nabrojane u jednom članu.

Međutim, tu ne piše da su to jedine nadležnosti Bosne i Hercegovine. One su raštrkane po Ustavu. Imate jako puno normi koje kažu da Bosna i Hercegovina ima nadležnost za nešto samostalno ili zajedno sa entitetima.

Recimo, pitanje ljudskih prava nije u članu 3 navedeno kao nadležnost Bosne i Hercegovine, ali je u Ustavu eksplicitno napisano da će Bosna i Hercegovina i entiteti garantovati ljudska prava.

Tamo takođe piše da je Bosna i Hercegovina nadležna da reguliše pitanja jedinstvenog tržišta i da je obavezna da sa entitetima sarađuju na infrastrukturnim projektima. Ima jako puno normi u Ustavu koje to pitanje regulišu.

Prema tome, Ustavni sud je sasvim u pravu u kada naglašava da član 3 nije jedini član u Ustavu gdje se reguliše pitanje nadležnosti Bosne i Hercegovine.

Ustavni sud je sistemski tumačio ustavne norme da bi dao odgovor na jedno složeno pravno pitanje koje nije u ustavu eksplicitno regulisano. Došao je do zaključka s kojim se Republika Srpska ne slaže. Ali još jednom potenciram – za državu je najgore ukoliko odlučimo da negiramo odluke koje nam se ne sviđaju i uzmemo stvar u svoje ruke da bismo provodili vlastiti osjećaj pravde.

‘Neposluh’

Omer Karabeg: Da li je Narodna skupština Republike Srpske imala pravo da ponovo donese svoj zakon kojim faktički ovlašćuje Republiku Srpsku da raspolaže državnom imovinom koja se nalazi na njenoj teritoriji iako je Ustavni sud taj zakon proglasio neustavnim?

Aleksandar Savanović: Prvo i prije svega želim da kažem da ni na koji način ne mislim da treba suspendovati ustavni poredak zemlje tako što će se ukinuti lojalnost Ustavnom sudu. Ja samo smatram da su odluke Ustavnog suda pogrešne.

Neka obrazloženja tih odluka su tako katastrofalna da je potpuno legitimno da ljudi s tim polemišu i bore se protiv takvih odluka na način kako se to radi i u savremenim, civilizovanim i demokratskim državama. Što se tiče zakona koji je donijela Republika Srpska, pomenuću još jednu od paradoksalnih stvari koje je Ustavni sud uradio.

Ustavni sud je po mom mišljenju u odluci o tom zakonu preuzeo ulogu ustavotvorca. Šta se u stvari desilo? Republika Srpska je donijela neki zakon i Ustavni sud je trebao da odredi da li je taj zakon u skladu sa Ustavom. Ali on u svojoj odluci ne može da de facto dopisuje ono čega nema u Ustavu, a on je to uradio. To se dogodilo u više odluka Ustavnog suda i to budi opravdanu sumnju da se radi o politički motivisanim odlukama naše najviše sudske instance.

Naravno da je Narodna skupština Republike Srpske imala pravo da ponovo donese zakon. To nije ništa specifično za nas. To je vrla legitimna praksa koja se događa i u drugim mnogo ozbiljnijim demokratijama nego što je naša.

To što je Republika Srpska uradila nije ništa spektakularno. Ona se pozvala na član 3 Ustava i na osnovu toga je djelovala. Ne vidim u tome nikakav skandal, niti bilo kakav antidržavni projekt.

Nedim Ademović: Maloprije je gospodin Savanović rekao da je obaveza svih nas da budemo lojalni državi i da se ponašamo civilizovano. Znači da poštujemo principe na osnovu kojih funkcionišu društvo i država.

Ako vam sud kaže da nešto ne možete raditi, a vi to i dalje radite, to je po meni ponašanje koje nije civilizovano zato što pokazujete neposluh naspram države.

Kada bi građani u Republici Srpskoj pokazivali takav neposluh naspram odluka policije ili sudova itekako bi na svojoj koži osjetili kaznenu politiku, pa bi nakon toga razmislili da li im se isplati tako se ponašati.

Republika Srpska pokazuje neposluh i ne ponaša se civilizovano zato što osjeća da ne postoji sistem odgovornosti i sile koji bi je mogao kazniti. Ponovnim donošenjem neustavnih zakona šalje se poruka – donosite vi koliko god hoćete odluka, ali mi ćemo biti uporniji, donosićemo neustavne zakone, vi ih obarajte, pa ćemo na kraju vidjeti ko je jači.

Neki su to pokušali u pravnim i demokratskim državama, ali su vrlo brzo bili sankcionisani.

To se desilo u Španiji kada je Katalonija krenula da radi nešto slično onome što radi Milorad Dodik. Pošto Španija ima mogućnost da štiti državnost, suverenitet i integritet države, a što Bosna i Hercegovina nema, Katalonija je stavljena pod finansijske sankcije i kontrolu, a ljudi koji su to predvodili stavljeni su iza rešetaka.

Kao autonomna jedinica Katalonija je kažnjena ograničavanjem svoje autonomije zato što nije poštivala državu.

Što se tiče ponovnog usvajanja zakona o državnoj imovini u Republici Srpskoj, problem je što država nema moć da sankcioniše one koji to to rade. Krivični zakon i pravila Ustavnog suda nisu dovoljno precizni u smislu da jasno propišu da se onaj ko svjesno ponavlja situaciju za koju je Ustavni sud rekao da je neustavna suočava sa problemom neizvršenja odluka Ustavnog suda što je u stvari krivično djelo.

Republika Srpska i Katalonija

Aleksandar Savanović: Ne mogu zaista da se složim sa ovakvim shvatanjem otpora Ustavnom sudu. Ja mislim da u modernim državama nema nijedne grane vlasti koja je nedodirljiva, čijim se odlukama ne može na legalan i legitiman način suprotstaviti.

To je anticivilazijsko shvatanje države i neka vrsta autoritarizma u kome umjesto diktatora imamo diktaturu nekog suda, parlamenta ili nekog drugog. Zasmetala mi je i komparacija sa Katalonijom. Ta komparacija ne stoji.

Katalonija je za razliku od Republike Srpske in concreto, u smislu donošenja zakona, ušla u realizaciju unilateralne secesije. Republika Srpska nije. Govorim o zvaničnim institucijama, pustimo šta Dodik priča. On je običan političar kao i bilo koji drugi koji je sticajem okolnosti dugo na vlasti.

Ali institucije Republike Srpske nikada nisu donijele nijedan dokument, nijedan zakon koji bi predstavljao proglas o unilateralnoj secesiji od Bosne i Hercegovine. Ne možemo ljudima osporiti pravo da imaju secesionističku politiku. To je potpuno legitiman i kredibilan stav što god ja lično mislio o tome.

Možda sam ja kao građanin Republike Srpske protiv takve politike i smatram je pogrešnom, ali ljudi imaju pravo da zagovaraju secesiju. To je legitimna politička agenda. Prije par godina istraživao sam secesionistički pokret u Venetu, u Veneciji. To je tamo legitimna politička pozicija, secesionističke partije su u koaliciji sa vlastima u Rimu.

Druga je stvar ako pokušavate ilegalnu, unilateralnu secesiju. Tu se mogu složiti sa gospodinom Ademovićem, tada se uključuju razni instrumenti kojima se to sankcioniše. Ali to Republika Srpska nikada nije uradila. Tako da ne vidim nikakvu stvarnu konekciju između Katalonije i Republike Srpske.

Nedim Ademović: Katalonija je donijela deklaraciju o secesiji, ali faktički nije uradila nijedan konkretan potez, a Republika Srpska je u Narodnoj skupštini donijela više deklaracija u kojima je prijećeno da će doći do secesije ukoliko se ne bude ispoštovala volja srpskog naroda u tom entitetu.

O tome je Ustavni sud više puta raspravljao i to je osudio. S druge strane, vlast u Republici Srpskoj često je negirala naloge države ili donosila deklaracije u kojima je prijetila referendumom o neprihvatanju državnih institucija na teritoriji Republike Srpske.

To su konkretni pravni akti sa posljedicama ne samo političkim. Mislim da je to vrlo opasno i apsolutno neprihvatljivo u bilo kojoj normalnoj državi.

Omer Karabeg: U zaključku, čija je državna imovina?

Aleksandar Savanović: Vidjećemo još.

Nedim Ademović: Državna imovina je po odluci suda bila i ostala imovina države Bosne i Hercegovine. I tako će biti dok se stav suda ne promijeni. A obaveza koja predstoji jeste da se donese državni zakon kojim će se to pitanje u cjelosti regulisati.

Comments

Komentariši

Loading…

0

What do you think?

Muke s obračunom kuna u eure|Meštar 3|NewsBar®

”Jer nas se tiče”: U rupu iz koje se vadi šljunak istresa se razno smeće / Bljesak.info