Redakcija
U decembru 2021. nad zelenilom opštine Brinje, kao i grada Senja, zavrteli su se propeleri na prvim vetrenjačama najvećeg vetroparka u Hrvataskoj.
Ovaj projekt smešten na 125 kilometara jugozapadno od Zagreba, vredan 230 miliona eura, najveća je kineska investicija u najmlađoj članici Evropske unije (EU).
Čine ga 39 vetroagregata pojedinačne snage četiri megavata (MW) i prostire na području od 65 kvadratnih kilometara.
“Mi ćemo do 2030. godine 40 posto ukupne energije u našoj potrošnji imati iz obnovljivih izvora, a to je cilj europske direktive”, izjavila je Kristina Čelić, ravnateljica Uprave za energetiku u tom Ministarstvu, pozivajući se na preporuke iz dokumenta Evropske komisije o razvoju energije vetra objavljene novembra 2020.
“U ovom trenutku smo na 36,6 posto, ali sa onim što nam se pruža sa novim dokumentima i onim što nam se pruža kao potpora kroz financijske instrumente Europske unije, mislim da možemo biti i ambiciozniji”, podvukla je Čelić.
Međutim, događaji iz februara 2022. kada je ruska vojna armada umarširala u Ukrajinu, što je dovelo do humanitarne i energetske krize u Evropi, koja je pogođena nezabeleženim prilivom izbeglica ali porastom cene energenata, mogli bi da osujete ili uspore planove EU, pa i one usmerene na smanjenje zavisnosti od ruskog gasa.
Jedan od njih je i plan Evropske komisije “RePowerEU” koji zagovara drastično uvećanje proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora do 2030. i dekarbonizaciju.
Čega se plaše u EU?
“Mislim da su donosioci političkih odluka svesni rizika da kažu ‘Ok, oslanjamo se na ruski gas i sada ćemo se preusmeriti na prepuštanje kineskom upravljanju našim kritičnim infrastrukturama’, mislim da postoji rastuća svest o tome da to očigledno nije laka odluka. Takođe, treba da prepoznate razliku, jer postoji razlika između toga da Kina poseduje vetropark ili neku solarnu instalaciju u zemlji u poređenju sa gasom (uvozom gasa)”, upozorava Gregor Sebastian, analitičar Merkator instituta za kineske studije iz Berlina, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).
“U izveštajima koje sam čitao švedski donosioci odluka, na primer, su već zabrinuti po pitanju toga da bi Kina mogla da bude ta koja bi mogla diktirati ko dobija koju (vrstu) energije. Tako da mislim da postoji svest sa evropske strane da se ne možete tek tako prebaciti sa Rusije na Kinu”, podvlači Sebastian.
Kina beleži najbrži ekonomski rast na globalnom nivou, ali je istovremeno prate kritike zbog sklonosti ka netransparentnom investiranju, pogotovo izvan njenih granica. To je osnovni razlog zbog koga na Zapadu, koji neguje tradiciju garantovanja poštovanja pravila igre kako bi se zaštitili svi učesnici tržišne utakmice, kinesko prisustvo budi potrebu za pojačanom obazrivošću.
Kada je reč o takozvanim čistim izvorima energije, Evropa kao primer već ima izazove sa kojima se pre skoro deceniju suočilo američko tržište. Administracija bivšeg predsednika Baraka (Barack) Obame rešenje je tražila kroz veće takse, ali i zabrane.
Obamine kazne za kineske investitore
Septembra 2012. godine tadašnji predsednik SAD Bark (Barack) Obama preduzeo je meru za kojom se u toj državi nije poseglo pune dve decenije.
Opozvao je kupovinu četiri vetroparka od kineske komapnije “Ralls”. U naredbi izdatoj tom prilikom navodi se da je imao verodostojne dokaze da bi Ralls “mogao da preduzme mere koje prete da ugroze nacionalnu bezbednost SAD”.
Kako je pojašnjeno ta kompanija je instalirala vetroturbine koje je napravila druga privatna kineska firma “Sany Group” na mestu blizu ograničenog vazdušnog prostora koje je koristila mornarica u državi Oregn.
Ako u ovoj odluci nije bilo povoda tržišno-ekonomske prirode, pet meseci ranije Obamina administracija je direktno sancionisala kineske ambicije vezane za proizvodnju struje iz čiste energije upravo iz razloga zaštite konkurencije.
Naime, marta 2012. godine razrešen je jedan od trgovinskih sporova sa Kinom uvođenjem posebnih tarifa za investitore iz te države.
Kako je tada saopštilo američko Ministarstvo trgovine mera je preduzeta nakon što je otkriveno da Peking daje nelegalne subvencije proizvođačima.
U tom trenutku Kina je sa više od 700 proizvođača držala primat u američkoj solarnoj industriji. Odgovor Obamine administracije je međutim usledio posle dugog spora, okončanog time što je utvrđeno da je nekoliko kineskih proizvođača, kako je preneo britanski Gardijan, priznalo da je od svoje države primalo podršku i povoljne kredite.
Hrvatski primer
Radove na izvođenju projekta nije zaustavila ni pandemija korona virusa proglašena marta 2020. godine, podvukao je na otvaranju vetroparka u Senju Andrej Plenković, premijer Hrvatske, 18. decembra 2021.
Investitora iz Kine, kompaniju “Nornico” označio je tom prilikom kao onu koja postaje “jedan od najvećih ulagača u zeleno gospodarstvo u Hrvatskoj”.
“Upravo stoga ovaj projekt vidim u puno širem kontekstu – kontekstu odnosa Hrvatske i Kine, kontekstu naših napora za zelenom tranzicijom, borbe protiv klimatskih promjena”, kazao je Plenković.
Sve se uklapa u hrvatske planove, koji su, kako podvlači Plenković, “smanjenje uvoza električne energije i daljnji nisko-ugljični razvoj s konačnim ciljem postizanja klimatske neutralnosti do 2050. godine”.
Podsetimo, Deklaracijom EU iz 2018. godine, države članice su se obavezale na potpunu dekarbonizaciju u naredne tri decenije, zaključno sa 2050.
Ideja se rodila, dodao je još premijer Hrvatske, u proleće 2019. godine, na samitu Kine i zemalja srednje i istočne Evrope, “Kina + 17” kome je prisustvovao i premijer te države Li Kećang.
Upravo tokom posete Kini u jesen 2018. Plenković je, kaže, razgovarao s najvišim zvaničnicima kompanije “Norinco” o budućem projektu i ulaganjima u Hrvatskoj.
“Norinco” je inače, kako je navedeno na zvaničnom sajtu te kineske državne kompanije, uključen u čitav niz infrastrukturnih, građevinskih, ali i vojnih poslova.
Navodi se da daje veliki doprinos inicijativi “Pojas i put”, dok se zelena energija pominje posebno u okviru sekcije u radovima na organizaciji “Zelenih Zimskih Olimpijskih igara” završenih u Pekingu 20. februara.
Šta je “Kina + 17”, a šta “Pojas i put”?
“Pojas i put” ili “Put svile” dvadesetprvog veka.
Više od 6.000 kilometara puta karavana od Kine ka sa Azijom i delovima Evrope iz XIX veka, danas je zamišljen kao projekt koji bi povezao Kinu i 65 država i međunarodnih organizacija, čime se moglo na bazi privrednih interesa uvezati 4,4 milijarde ljudi. U centru projekta stoji Kina.
Frazu je prvi put upotrebio kineski lider Si Đinping u govoru pred Parlamentom Indonezije 2013. godine. Promovišući politiku globalnog ekonomskog uvezivanja Đinping je predložio tri koraka, počevši sa utvrđivanjem sfera zajedničkog intersa, završno sa “uživanjem plodova rada”.
Već tada je Evropu, uz SAD, označio kao dobrodošle.
Segment unutar ovog velikog koncepta, barem kada je o Starom kontinetu reč, mogao bi biti “17+1”. Uvezuje Kinu sa zainteresovanih 17 država Evrope, prvi put okupljenih zapravo pre Đinpingovog govora u Indoneziji, 2012. u Poljskoj.
Ključni samit odigrao se 12. aprila 2019. u Dubrovniku. Domaćin skupa bio je Li Kećang, premijer Kine od 2013. godine, koji je u svom govoru targetirao pitanje regulative kao ono koje su u budućnosti neće postavljati.
“Unapređivaćemo saradnju na osnovu utvrđenih pravila”, rekao je Kećang pokušavajući da otkloni zebnje zapadnih partnera zbog kineske sklonosti da “preskaču” lokalna pravila.
Kada je o Evropi reč inicijativa je do sada okupila uglavnom države nekadašnjeg komunističkog bloka, poput Hrvatske, Slovenije, Češke, Slovačke, Poljske, Mađarske, Rumunije, Bugarske, te tri baltičke države koje su nekada bile deo Sovjetskom Savezu.
Prigovora na hrvatski projekt iz Evropske komisije nije bilo. Zamoljena za komentar Ana Pisonaro, portparolka Evropske komisije, poziva se na okvirni stav Brisela kada je reč o kineskim investicijama u Evropi.
“Kineski entiteti u principu nemaju pravo da učestvuju u postupcima dodele koji se finansiraju u okviru geografskih okvira NDICI-Global Europe niti u okviru IPAIII, osim ako se projekat ne odvija u Kini, ovo se odnosi i na bilateralne ili regionalne akcije od koristi Kini ili u slučaju da postoji sufinansiranje iz Kine”, stoji u pisanom odgovoru Pisonaro upućenom RSE.
– NDICI-Globar Europe je EU mehanizam za pomoć državama koje imaju dugoročne izazove u postizanju ciljeva razvoja i Pariskog sporazuma. Od predviđenih oko 60 milijardi evra za EU programe, više od 19 milijardi namenjeno je susednim državama.
– IPAIII je program pomaganja državama u ispunjavanju različitih strateških ciljeva.
– Pariski sporazum je međunarodni ugovor o klimatskim promenama, usvojen 2015. sa ciljem jačanja globalnog odgovora na pretnju od klimatskih promena u kontekstu održivog razvojai napora da se iskoreni siromaštvo. Kina i SAD, kao najveći svetski emiteri štetnih gasova, potpisali su ga 2016. godine.
Optužbe aktivista
Vjeran Piršić je predsednik udruženja “Eko Kvarner” i zagovornik energije sunca. Jedan je od onih koji veruje da je pronašao manu u kineskom projektu na Senju. Vidi je u korišćenju, kako kaže, zastarele tehnologije nerpimerene vetrovima koji u ovom delu Hrvatske duvaju.
“Ono što je problem u cijeloj toj priči, kao i kod ovog novog, mnogo većeg nizozemskog projekta vjetroelektrana ‘Lički medvjed’ nedaleko Otočca, također u Lici, jest što se dobiva kikiriki (malo novca) za lokalne koncesije. Mi dajemo resurse, mi uzimamo toliko megavata vjetra, umjesto da damo te megavate domaćim ljudima za fotonaponske sustave (sistemi za proizvodnju struje iz sunčeve energije, prim.red.)”, tvrdi Piršić.
Na upit RSE o ovim ocenama, kao i eventualnim budućim planovima, iz kompanije Nornico nisu odgovorili do zaključenja ovog teksta.
Koraci “Norinca” u Hrvatskoj
Kinezi su u oktobru 2017. godine kupili domaće preduzeće koje je osmislilo projekt velike vetroelektrane u zaleđu Senja, sa planom da ga nakon prikupljanja neophodne dokumentacije proda je najboljem ponuđaču.
Nakon što su prikupili dozvole, investitori iz Kine su za 32 miliona evra kupili 76 odsto deonica i postali većinski vlasnici. U novembru 2018 započeli su radovi.
Osim kroz investicije, kineske kompanije učestvuju u hrvatskoj privredi i kao izvođači radova na projektima koje su dobili na javnim konkursima. Najpoznatiji od njih je izgradnja Pelješkog mosta na jugu Hrvatske, kojim je povezan jug zemlje sa maticom, preko dela teritorije susedne Bosne i Hercegovine kod Neuma.
Energija vetra u Evropi
Prema procenama Evropskog udruženja za energiju vetra (EWEA), organizacije sa sedištem u Briselu koja promoviše korišćenje vetra na Starom kontinentu, do 2025. godine, evropska proizvodnja električne energije iz vetra mogla bi da dosegne nešto više od 25 gigavata (GW).
Iako je to gotovo devet puta manje u odnosu na procenjeni evropski maksimum od 220 GW, ipak je značajno više od trenutnih instaliranih kapaciteta za proizvodnju struje koji dostižu 14,7 GW.
Statistika objavljena 2021. godine, a na osnovu računanja sprovedenog godinu dana ranije, pokazala je najveću prisutnost upotrebe energije vetra u Holandiji, potom Nemačke i Norveške. Rusija je na desetom mestu, dok je Hrvatska u grupi ostalih.
Kada je reč o predviđanjima mogućeg rasta, a shodno aktuelnim trendovima računatim pre tragičnog evropskog obrta oličenog u ratu u Ukrajini, oni što su trenutno u grupi “drugih” mogli bi do 2025. dobiti utakmicu pa zajedno prevazići Holandiju sa preko 5 GW proizvodnje, dok bi ta država ostala negde ispod te cifre.
Do objedinjene statistike o tome koliko je prisustvo kineskih kompanija u oblasti proizvodnje struje iz čistih izvora u Evropi, RSE nije uspeo da dođe u nadležnim službama EU. Taj podatak je nepoznat i analitičaru Merkator instituta.
“Koliko je toga na evropskom tržištu u kineskim rukama – ne znam. Pretpostavio bih da je veoma malo, da budem iskren. Ako govorimo o vetroparkovima, Kina ih ima nekoliko pogotovu na jugu Evrope, u Španiji, nekoliko ih je u Portugaliji, ali imate ih i u Nemačkoj. Ali, ako posmatrate širu sliku to je relativno mali broj”, kaže Gabrijel Sebastijan.
“Zeleno” kao pitanje kineske meke moći
Da interes postoji, navodi Gregor Sebastian, vidi se u Italiji ili Portugaliji gde su se kineske kompanije uključile u privatizaciju tamošnjih elektroenergetskih sistema.
“Postoji novi alat, koji je trenutno u fazi planiranja, gde će Evropa više gledati na subvencije, jer ono što se događa, i zbog čega su evropski snabdevači energijom uključili alarm jeste to da su evropske ili neke druge strane kompanije na neki način izgurnute sa tržišta, jer ne mogu da se takmiče sa državnim subvencijama. Možda na kraće staze kineske kompanije imaju još nekoliko mogućnosti, ali će dugoročno morati da se adaptiraju na jednake uslove, jer drugačije neće moći da pristupe tržištu. Tako je barem u teoriji. Da li će se to zaista i dogoditi, videćemo, ali mislim da će EU definitivno u procesu izgradnje tih alata učiniti Kini težim da ostvari nefer prednost”, kaže ovaj sagovornik.
Nakon pokretanja planova za drastično smanjenja zavisnosti od ruskog gasnog uvoza EU je prisiljena da preispituje svoju strategiju energetske politike za naredne decenije. Da li će biti moguće od ranije planiranog još drastičnije smanjenje upotrebe uglja u proizvodnji struje, zbog pogubnog efekta na atmosferu, do 2050. kao najčešće pominjane godine? Ni pre ukrajinskog obrta sa sigurnošću se to nije moglo reći.
I onda i sad za ekonomiju u ekspanziji kakva je kineska, po mišljenju Sebastijana, to je izazov ne samo iz razloga profita nego i postizanja meke moći. Drugim rečima, klimatska agenda kao formula od visokog interesovanja, pa i simboličnog značaja za evropske planove o suzbijanju emisije štetnih gasova, “igralište” je za daljnje doterivanje kineskog imidža.
“Oni sada kažu, ‘ok, mi hoćemo sami da podignemo standarde, da ulažemo manje ili ne ulažemo uopšte u ugalj, odnosno hoćemo da podignemo našu reputaciju kroz projekte zelene energije'”, objašnjava Sebastijan.
Drugim rečima, dodaje, dok u evropskim zemljama razmišljaju koliko ih zelene energije mogu učiniti energetski bezbednijim, posebno ekološkim, u Kini uviđaju da ekonomska i klimatska pitanja mogu ići ruku pod ruku. I ne samo to, primećuje Sebastijan:
“Primarni razlog (za rastući kineski interes u energetske projekte) po meni je svakako da dobiju pristup tržištu i da kupe imovinu u inostranstvu iz ekonomskih razloga. Ali, očigledno, i drugi razlozi kao što je meka moć, ili čak sticanje ekspertize, iako mislim da je to bio razlog pre pet do deset godina, danas ne igra toliko važnu ulogu.”
Kineske investicije i evropska pravila
U prilog iznetom idu i ocene iz istraživanja objavljenog aprila 2020. godina, nepune dve sedmice po proglašenju pandemije.
Saradnja bez suštine, jedna je od centralnih ocena iznetih u publikaciji o saradnji Kine sa državama Centralne i Istočne Evrope. Analitičari angažovani na proceni okolnosti u devet država, složili su se u oceni da ekonomska saradnja zaostaje u odnosu na očekivano, dok su političke i društvene veze uopšte doživele procvat.
Da li socijalni efekti kineskih ulaganja, prevazilaze realno ekonomske, nije lako proceniti. Međutim, jedan evropski slučaj ukazao je da ekonomski efekti mogu biti dramatični.
“Značajan primer do čega to može dovesti je očigledno autoput u Crnoj Gori za koji je prva rata kredita plaćena prošle godine sa kašnjenjem, to može posle dovesti do problema u kojoj meri EU može igrati ulogu u tome”, ukazuje Sebastijan.
“Evropska unija i drugi međunarodni zajmodavci ponekad postavljaju više uslova za investicije, koje možda pojedine zemlje radije ne bi prihvatile ili možda njihovi uslovi investiranja u suprotnom ne bi bili toliko pogodni kao kineski”, upozorava ovaj sagovornik.
U nemogućnosti da otplati dugovanja prema Kini, sa ivice dužničkog ropstva, Crna Gora se obratila i Evropskoj uniji za pomoć koja je marta 2021. izrazila spremnost da “pomogne u pronalaženju rešenja”.
Crna Gora se u vreme bivše Vlade Duška Markovića, kreditno zadužila 944 miliona dolara na period od dvadeset godina kod kineske EXIM banke za izgradnju prioritetne dionice autoputa Bar-Boljare, i dodatno još 90 miliona za pristupne puteve.
Nakon parlamentarnih izbora u avgustu 2020. godine, pregovore sa kineskim partnerima preuzela je Vlada premijera Zdravka Krivokapića. U julu 2021. dogovorila je finansijski aranžman kojim je umanjila kamatu za kredit kineskoj EXIM banci kojim se investira izgradnja prve dionice autoputa u Crnoj Gori.
Na rizike koje nose krediti poput onih koji dolaze iz Kine ili Rusije, upozorila je u intervjuu za RSE iz marta 2021. Potpredsednica Evropske investicione banke za Zapadni Balkan Liljana Pavlova.
“Autoput Bar-Boljare je veoma dobar primer za sve druge vlade da budu obazrive i pažljive kada pregovaraju o različitim ugovorima o finansiranju sa eksternim donatorima”, navela je tada Pavlova.
Zeleni interes Kine za Srbiju
Kina je zainteresovana za razvoj obnovljivih izvora energije u Srbiji iako je od 2016. mahom ulagala u tešku industriju, poput Železare u Smederevu i rudnika u Boru.
Ambasadorka Kine u Beogradu je u oktobru 2021. na video konferenciji koju je organizovalo Ministarstvo rudarstva i energetike Srbije izjavila da “Kina i Srbija imaju puno potencijala za razvoj čiste energije”.
Ipak, konkretne saradnje kada je reč o energiji vetra, do sada nije bilo, navode u nadležnom Ministarstvu rudarstva i energetike za Radio Slobodna Evropa (RSE).
“U prethodnom periodu nismo imali saradnju sa kineskim kompanijama kada je u pitanju energija iz vetra. Kompanije iz Kine obraćale su se do sada Ministarstvu sa predlozima za saradnju na realizaciji projekata proizvodnje energije iz solara”, navode u ministarstvu.
Kineska kompanija “Huaji vind enerdži” (Huayi Wind Energy), koja se bavi proizvodnjom i prodajom sistema za korišćenje snage vetra i projektovanjem vetroelektrana, najavila je da otvara svoje predstavništvo u Beogradu od 2016. godine. Do danas, međutim, nije registrovana u poslovnom registru u Srbiji.
Da je Srbija primamljivo područje pokazuju i podaci državnog preduzeća Elektroprivrede Srbije (EPS) po kojima najveći deo energije koji se u Srbiji dobija iz obnovljivih izvora upravo dolazi iz energije vetra (62,07 odsto).
Međutim, obnovljivi izvori u poređenju sa takozvanim “prljavim izvorima” i dalje su nedovoljno zastupljeni, dok se Srbija i dalje najviše oslanja na ugalj (68,7 odsto struje dobija se iz termoelektrana za ugalj).
Na zavisnost Srbije, ali i Bosne i Hercegovine i Kosova od uglja u više navrata je upozoravala Energetska zajednica, regulatorno telo Evropske unije (EU) u oblasti energetike, poslednji put na predstavljanju godišnjeg izveštaja o primeni evropske regulative u novembru 2021.
Svaka spremnost da se upotreba uglja reducira u Srbiji i na Balkanu, od pre mesec dana zahvaljujući ruskoj invaziji na Ukrajinu, na još težem je testu. No, planovi Srbije na čistim energetskim izvorima su poprilično jasni.
Kakve su šanse za “zelenu” Srbiju?
U Srbiji je od 2014. godine prema podacima Ministarstva rudarstva i energetike, izgrađeno osam vetroelektrana ukupne snage blizu 400 megavata, a u izgradnji su još dve, čime bi ukupan kapacitet elektrana koje koriste energiju vetra bio blizu 600 megavata.
Da bi proizvodile struju i kasnije je prodavale, vetroelektrane moraju biti u sistemu EPS-a (Elektroprivreda Srbije), koji sa kompanijama sklapa ugovore o subvencijama.
Većinski kapital u tim kompanijama, prema podacima Agencije za privredne registre Srbije, je inostrani, pa su tako u vetroelektrane u Srbiji do sada investirale kompanije iz Italije, Slovenije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Nemačke, Izraela i Belgije.
Količina struje iz energije vetra koja bi u Srbiji mogla da se proizvede, na odnosu sprovedenih analiza 27 puta je veća od onoga što se trenutno proizvodi.
“Najveći potencijal energije vetra imaju lokacije u regionima Banata i Bačke (na severu zemlje), ali su značajni potencijali i u istočnom delu Srbije”, navode u Ministarstvu za RSE.
Srbija je u aprilu 2021. donela Zakon o obnovljivim izvorima energije. Osim što reguliše tu oblast, novi zakon će omogućiti građanima da proizvode i prodaju struju dobijenu iz čiste energije.
Srbija je potpisnica Deklaracije EU o Zelenoj agendi koje su države Zapadnog Balkana potpisale u novembru 2020. na Samitu u Sofiji, čime su se obavezale na potpunu dekarbonizaciju do 2050, odnosno prestanak proizvodnje električne energije iz uglja i prelazak na obnovljive izvore.
Kako je u martu 2021. izjavila resorna ministarka Zorana Mihajlović, cilj je da Srbija 2040. iz obnovljivih izvora dobija najmanje 40 odsto energije. Tu treba podvući da privatne kompanije koje proizvode struju iz obnovljivih izvora, pa i iz energije vetra, za to dobijaju državne subvencije.
Prvo i jedino zeleno ulaganje Kine u BiH
U BiH, državi u kojoj je uglavnom finansirala termoelektrane na ugalj, Kina se kao investitor u vetroparkove pojavila novembra 2021. godine kada je objavljen plan o ulaganju 130 miliona evra u vetropark “Ivovik”. Gradnja je planirana na jugozapadu BiH u području Tomislavgrada i Livna.
Koncesija je inače dodeljena još 2008. godine. Zašto je realizacija projekta decenijska, nije jasno. No po rečima, Nermina Džindića, ministra energije, rudarstva i industrije u Vladi entiteta Federacija BiH, njegov cilj je upravo smanjenje interesa za energije iz uglja.
Džindić, kako je izjavio pre četiri meseca, nije informiran o detaljima projekta vjetroelektrane “Ivovik”.
“Ne znam o kojem projektu se radi, koja je njegova veličina i investitor. Uključujem se kad se dođe u fazu operativnog izvođenja projekta i onda znam sve detalje. Ne sastajem se s njima, jer za to nemam ni vremena ni nadležnost”, izjavio je Džindić.
Manjak Džindićevog interesovanja mogao bi čuditi, jer investitori u obnovljive izvore energije u BiH imaju pravo na zagarantiranu otkupnu cenu, u periodu od 12 do 15 godina, te imaju i beneficije u vidu subvencija koje građani plaćaju svaki mesec, s obzirom na to da na računu za električnu energiju postoji stavka poticaja obnovljivih izvora energije.
Segment o BiH se zaključuje tako na istom mestu gde i onaj o Srbiji, postavljanjem neizbežng pitanja o mogućnsti čvršće kontrole pravaca u kojima se subvenzcije kreću, pa i mogućnosti da EU, kao zajednica ka kojoj šest država Zapadnog Balkana teži, pojača sopstveno posmatranje. I to ne važi samo za mogućnost ulaganja u čiste izvore energije.
Kakav je stav Brisela?
Ana Pisonaro, potparolka Evropske komisije, podvlači da Brisel “ohrabruje” Zapadni Balkan da parira nedavnim inicijativama koje imaju za cilj zaštitu evropske bezbednosti i javnog poretka – kao što je uspostavljanje nacionalnih mehanizama za skrining investicija za ulaganja trećih zemalja, na osnovu mehanizma EU. Na tom mestu i podvlači:
“Ekonomska aktivnost iz trećih zemalja na Zapadnom Balkanu u principu može ponuditi mogućnosti za region, uključujući i Kinu. Međutim, u ovom konkretnom slučaju, ove investicije često zanemaruju socio-ekonomsku, ekološku i finansijsku održivost i pravila EU o javnim nabavkama, i mogu dovesti do visokog nivoa zaduženosti i potencijalnog prenosa kontrole nad strateškim sredstvima i resursima.”
Top 5 evropskih država pod najvećim političkim uticajem Kine
Hronični je manjak transparentnosti kapitalnih projekata, kakvi su uglavnom oni koji u ovaj deo juga Evrope stižu sa Dalekog istoka. Tome ide u prilog česta praksa po kojoj se projekti koji se tiču kineskih investicija najčešće zasnivaju na odlukama parlamenata, a ne na postojećoj zakonskoj regulativi, što otvara prostor spekulacijama o mogućem prilagođavanju zakona potrebama investitora (ne nužno samo onih koji dolaze iz Kine).
Gabrijel Sebastijan ukazuje da je to trend zbog kog su kineski investitori posebno izlženi kritikama za projekte realizovne na tlu nekih afričkih država. S tim u vezi konstatuje da je očigledan pokušaj “kreiranja alternativnih investicija sopstvenim strategijama”.
Govoreći o ulozi u kojoj se našla EU, vraća se na veze politike i ekonomije, te prevage koja može nastati:
“EU se na neki način budi u realnosti da drugi igrači ne razmišljaju u čisto ekonomskom smislu, već takođe razmišljaju u političkom smislu koji je uvezan sa tim investicijama. I mislim da je to ono što je EU shvatila u protekle dve-tri godine. I, da, pretpostavljam da će prvo pokušati da povećaju broj alternativa, a onda takođe možda pomoći tim zemljama da povećaju transparentnost, ali na kraju krajeva to je pitanje političke volje.”
“Politička volja” hronično opterećuje države sa slabim anti-korupcionim odbrambenim mehanizmima. Isto tako, osmišljavanje pristupa koji bi rizike netransparentnog investiranja sveo na minimum, ne samo u državama koje teže ka članstvu poput zapadnobalkanskih nego i nekim članicama, ostaje izazov za EU.
Saradnja na tekstu: Enis Zebić, Gjeraqina Tuhina i Marija Augustinović.
