Da li će EU žrtvovati BiH?

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je odnos Evropske unije (EU) prema krizi u Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili Eric Gordy, profesor Univerzitetskog koledža u Londonu, i Bodo Weber, analitičar Veća sa politiku demokratizacije iz Berlina.

Bilo je reči o tome da li u Briselu shvataju koliko je sadašnja kriza u Bosni i Hercegovini opasna ne samo za tu državu nego i za ceo region, u čije ime govori mađarski premijer Viktor Orban kada daje otvorenu podršku Miloradu Dodiku, zašto se ni Brisel, niti iko od evropskih lidera nije ogradio od Orbanove izjave kada je govoreći o Bosni i Hercegovini rekao da bi za Evropsku uniju bio izazov da primi državu sa dva miliona muslimana i ko je blokirao nemačku incijativu da se Dodiku uvedu sankcije.

Razgovaralo se i o tome da li sadašnji odnos Evropske unije prema krizi u Bosni i Hercegovini podseća na njeno ponašanje devedesetih godina kada je malo učinila da speči rat u bivšoj Jugoslaviji, ima li razlike između ponašanja Beograda i Zagreba prema krizi u Bosni u Hercegovini, zašto Briselu previše ne smeta otvorena podrška Moskve Miloradu Dodiku, može li se dogoditi da Bosna i Hercegovina bude žtvovama radi dogovora o Ukrajini, kao i o tome da li će Evropska unija zaustaviti dezintegraciju Bosne i Hercegovine ili će pustiti Dodika sa sprovede svoj plan o otcepljenju Republike Srpske.

Omer Karabeg: Da li je administacija u Briselu svesna koliko je sadašnja kriza u Bosni i Hercegovini opasna ne samo za tu državu već i za ceo region Zapadnog Balkana?

Eric Gordy: Teško je govoriti o politici administracije u Briselu pošto Evropska unija nije država nego zajednica 27 država koje teško mogu da imaju jedinstvenu politiku o bilo čemu. Kad je reč o Bosni i Hercegovini, postoji ozbiljan pritisak Evropskog parlamenta da se zauzme jasan stav dok je pravac kretanja Evropske komisije malo drugačiji.

Ima i onih koji se protive da Evropska unija ima jedinstvenu politiku prema Bosni i Hercegovini. Kad govorim o protivnicima, tu su na prvom mestu Mađarska i Slovenija. Tako da mislim da će Evropska unija čekati da dobije neki signal od drugih sila u svetu.

Bodo Weber: Mislim da su posljednjih mjeseci Evropska unija i Sjedinjene Američke Države postali svjesni da je na djelu najopasnija kriza u Bosni i Hercegovini od rata i da prijeti dezintegracija države. Problem je, kao što je gospodin Gordy rekao, što nemamo jedinstvenu Evropsku uniju. Na jednoj strani su institucije u Briselu, a na drugoj države članice.

Već 15 godina ni Zapad, ni Evropska unija nemaju jedinstvenu stratešku politiku prema Bosni i Hercegovini. To je jedan problem, a drugi je što su predstavnici institucija Evropske unije, koji vode pregovore o Bosni i Hercegovini, velikim dijelom odgovorni za sadašnju krizu. Tako da se od njih ne može očekivati neki snažan udar jer bi to uništilo njihove šanse za neki veliki “prljavi deal”.

Opasni savez

Omer Karabeg: Kakvu ulogu u krizi u Bosni i Hercegovini ima mađarski premijer Viktor Orban? On se otvoreno stavio na stranu Milorada Dodika koji želi da od Republike Srpske napravi državu u državi što bi bio korak ka otcepljenju tog entiteta. Da li on govori u ime evropske desnice?

Eric Gordy: Teško je reći da li Orban govori u ime evropske desnice pošto prvo treba definisati šta je to evropska desnica. Ako pod desnicom podrazumevamo ceo spektar od političkog centra preko konzervativaca do rasističke desnice, koju predstavljaju Orban i Janša, onda se ne može reći da Orban govori u ime cele desnice. Konzervativci i oni koji naginju prema centru nisu na toj liniji.

Ali ono što Orban može da radi je da bude kočnica svakog pokušaja da se uvede nekakva jača politika prema Bosni i Hercegovini. I to radi vrlo uspešno. A to što izgleda da podržava Dodika ne znači da su oni istomišljenici i da su im ciljevi isti. Orban je zapravo našao način kako da pravi probleme Evropskoj uniji i Dodik mu služi kao instrument.

Bodo Weber: Nije dobro to što radi Orban, ali mene više zabrinjava način na koji zvaničnici Evropske unije pregovaraju o reformi izbornog zakona u Bosni i Hecegovini. To smo na neki način već videli kada se prije nekoliko godina razgovaralo o razmeni teritorija između Srbije i Kosova u čemu su učestovali najviši zvaničnici Evropske unije – Federica Mogherini i njen tim.U nedostatku strategije Evropske unije oni su, da bi riješili problem, vodili privatnu politiku koja se svodila na to da se udovolji nacionalističkim liderima i njihovim agendama što je bilo antievropski.

Svojevrsnu reprizu te politike već godinu gledamo u Bosni i Hercegovini. Tu politiku vodi Johann Sattler, šef delegacije Evropske unije u Bosni i Hercegovini, onda mu je priskočila Angelina Eichhorst, direktorica Evropske službe za vanjske poslove koja je bila glavna operativka u timu gospođe Mogherini, a priključio im se i Oliver Varhelyi, komesar za proširenje EU.

Novina je što sada vidimo savez tih briselskih zvaničnika sa izvjesnim brojem iliberalnih država članica Evropske unije. Mada je to daleko od većine, taj savez je zaista opasan.

Strašilo

Omer Karabeg: Orban je nedavno govoreći o prijemu zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju rekao da bi za Evropsku uniju bio izazov da primi državu sa dva miliona muslimana – očigledno misleći na Bosnu u Hercegovinu. Ni briselska administracija, niti iko od lidera zemalja članica Evropske unije nije do sada reagovao na tu izjavu.

Portparolka Evropske komisije Ana Pisonero izbegla je da odgovori kada joj je to pitanje direktno postavljeno. Da li Orban govori ono što misli deo lidera Evropske unije?

Eric Gordy: Ne znam. Bilo bio lepo da mogu da kažem da je Orban jedini koji tako govori, ali očigledno nije jer i u Evropi i u ostatku sveta ima onih koji od muslimanskog stanovništva prave nekakvo strašilo.

Evropska unija nije verska unija, niti teološka država već zajednica koja garantuje slobodu veroispovesti i zaštitu od diskiminacije. To piše u osnovnim dokumentima Evropske unije i u Povelji o osnovnim pravima. Izostanak reagovanja Evropske unije iznenađuje pošto bih očekivao veći obzir prema muslimanima koji žive u Evropi, a ima ih skoro 26 miliona. U Evropi postoje države koje imaju više muslimana nego Bosna i Hercegovina.

Italija ih ima skoro tri miliona, Nemačka oko pet miliona, Francuska šest, a Britanija, koja više nije članica Evropske unije, oko četiri miliona. Evropska unija ima ne samo pravnu obavezu na osnovu Povelje o osnovnim pravima već i moralnu obavezu da garantuje slobodu veroispovesti i štiti ljude od diskriminacije.

Bodo Weber: Ko bi u Briselu mogao da reaguje na Orbanovu izjavu? U Evopskoj komisiji imate komesara za proširenje koji je praktično produžena ruka svog bivšeg šefa gospodina Orbana. On sprovodi Orbanovu politiku a ne politiku većine zemalja Evropske unije. Na čelu diplomatske službe je gospođa Eichhorst, a njen šef gospodin Borrell je generalno slaba figura, pogotovo što se tiče Zapadnog Balkana.

Mislim da niko od državnika iz zemalja Evropske unije nije reagovao vjerovatno zato što je ta izjava data neposredno prije božićnih praznika. Ako bi Orban nastavio sa takvim izjavama siguran sam da ćemo ćuti kontra izjave iz drugih država kao što je Njemačka. Inače, Orban priprema kredit za Milorada Dodika da bi praktički minirao nastojanja da mu se uvedu sankcije.

Vjerujem da je sada Evropska unija u fazi traženja odgovora kako se suprodstaviti bučnoj manjini koju predvodi mađarska vlada kada je riječ politici prema krizi Bosni i Hercegovini.

Nemačka inicijativa

Omer Karabeg: Nemačka je u decembru pokrenula inicijativu da se Miloradu Dodiku uvedu sankcije, međutim, nakon što je mađarski premijer Orban zapretio da će staviti veto na svaku odluku o sankcijama o tome se više ne govori. Ima li Nemačka snage da progura sankcije ili je otpor ne samo Mađarske nego i drugih toliko jak da je odustala?

Bodo Weber: Ne vjerujem da se odustalo. Nastojanja da se nađu saveznici za sankcionisanje gospodina Dodika i režima Republike Srpske postojala su iza kulisa i prije dolaska na vlast nove njemačke vlade. Izjava nove njemačke ministarke vanjskih poslova gospođe Annalene Baerbock prilikom njenog prvog nastupa u Briselu bio je jasan signal da će se nova njemačka vlada snažno oduprijeti opasnim tokovima u Bosni i Hercegovini.

Ima, međutim, različitih mišljenja o tome da li je za uvođenje sankcija Evropske unije protiv zvaničnika u Bosni i Hercegovini potrebna jednoglasnost ili kvalifikovana većina. Ako je za takvu odluku potrebna jednoglasnost, onda do nje nikad neće doći. Zato se razgovora o tome da se možda ide na sankcije koalicije država članica Evropske unijje. Ti razgovori još nisu završeni i mislim da je to razlog zašto se posljednjih dana javno ne govori o sankcijama Evropske unije.

Eric Gordy: Nije toliko reč o snazi Nemačke koliko o tome kako će se odvijati taj proces. Mislim da će u tom procesu važnu ulogu imati Evropski parlament. Mislim da bi uticaj Nemačke možda mogao biti presudan u drugom smislu.

Zna se da je Orban do sada imao veliki manevarski prostor zbog toga što je gospođa Merkel imala ogromnu toleranciju prema njegovim postupcima. Videćemo da li će i nova nemačka vlada imati istu toleranciju. Znači, Orban ima ograničenja, sve zavisi od ponašanja nemačke vlade.

Lekcije iz devedesetih

Omer Karabeg: Da li sadašnji odnos Evropske unije prema krizi u Bosni i Hercegovini podseća na njen odnos prema krizi u Jugoslaviji devedestih godina kada je vrlo malo učinila da speči rat?

Bodo Weber: Bio bih oprezan sa istorijskim usporedbama. Početkom devedesetih niko u tadašnjoj Evropskoj zajednici nije puno znao o Jugoslaviji. Nije postojala ni zajednička vanjska i sigurnosna politika. Nevjerovatno je, međutim, da se danas nakon iskustva devedesetih ponovo govori o ratu. Kažem govori jer bi danas nasilna dezintegracije države Bosne i Hercegovine vjerovatno imala potpuno drugačiji oblik nego što je bio rat devedesetih.

To je moguće zbog toga što zadnjih 15 godina nemamo zajedničku zapadnu politiku prema regiji, pogotovo prema Bosni i Hercegovini. Poslednjih godina su se Brexit, evropska izbjeglička kriza i pobjeda Trumpa na predsjedničkim izborima u Americi negativno odrazili na Bosnu i Hercegovinu To je stvorilo situacije koje ranije nismo viđali.

Ranije smo bili svjedoci neodlučnosti evropskih zvaničnika prema gospodinu Dodiku i nacionalističkim liderima, a sada se dešava da evropski pregovarači prave prostor za njihove nacionalističke agende i za etnoteritorijalne koncepte koji su bili tabu tema posljednjih 30 godina upravo zbog lekcija naučenih u ratovima devedesetih.

Eric Gordy: Rekao bih da postoji jedna sličnost. To je nedostatak znanja i političke vizije u odnosu na region. To se vidi po tome što se evropski političari uglavnom pitaju šta mogu dati ljudima koji podižu tenzije i prave probleme da ih ne bi više pravili. To pokazuje da su im Zapadni Balkan i Bosna i Hercegovina sporedni interes. Oni samo žele da na tom području ne bude problema.

S druge stane, razlika je u tome što su sada neke od bivših republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije države članice Evropske unije. To su Slovenija i Hrvatska. Otkada je postala članica, Hrvatska u Evropskoj uniji zastupa tvrdu desnicu među Hrvatima u Bosni i Hercegovini. Forsira tezu da su Hrvati u Bosni i Hercegovini diskriminisani i zalaže se izbornu reformu koja će HDZ-u garantovati da ne može izgubiti na izborima u Bosni i Hercegovini.

Hrvatska zastupa izrazito antibosansku politiku. To je najviše u interesu drugih snaga koje bi da podrivaju stabilnost Bosne i Hercegovine, a to su desničarske snage među Srbima u Bosni i Hercegovini.

Srpsko – hrvatski konsensus

Omer Karabeg: Da li su u Beogradu i Zagrebu ponovo aktuelni planovi o podeli Bosne i Hercegovine? Odnosi između Srbije i Hrvatske su veoma zategnuti, reklo bi se nikad gori, ali postoji jedna stvar u kojoj se slažu a to je slabljenje Bosne i Hercegovine.

Lider bosanskohercegovačkih Srba Milorad Dodik je rado viđen gost u Zagrebu, a lider bosanskohercegovačkih Hrvata Dragan Čović sastaje se u Beogradu sa Aleksandrom Vučićem.

Bodo Weber: Čini mi se da postoji razlika između politike Srbije i Hrvatske prema sadašnjoj krizi u Bosni i Hercegovini. Hrvatska u Evropskoj uniji djeluje kao produžena ruka HDZ-a BiH i politike Dragana Čovića što je dovelo do toga da je na početku svog članstva manje-više sebe stavila u disidentsku, izoliranu poziciju kad se radi o politici prema Bosni i Hercegovini.

Nažalost, ovih dana nalazi saveznike – od Janše do Orbana. Ne vjerujem, međutim, da je riječ o nekom planu podjele Bosne i Hercegovine. Vodstvo Hrvatske prije svega zastupa etnonacionalni pogled na Bosnu i Hercegovinu koji diktira Dragan Čović.

Kad je riječ o Srbiji, teško je reći da li Vučić podržava Dodikovu politiku secesije. Treba se sjetiti da je Vučić, nakon što je 2012. postao premijer, okrenuo ploču čak i više nego prethodni predsjednik Tadić. On je tada u izvjesnoj mjeri vodio proevropsku regionalnu politiku, a u odnosima sa Bosnom i Hercegovinom više je naglašavao bilateralne odnose nego specijalne veze sa Republikom Srpskom. Tada se Dodik rijetko sastajao sa predstavnicima vlade Srbije i premijerom Vučicem.

Međutim, sve se promijenilo kada je propao plan razmjene teritorija sa Kosovom. Od tada vidimo da se Dodik skoro svake druge sedmice sastaje s Vučićem u Beogradu i da se forsiraju specijalne veze sa Republikom Srpskom. Cilj je odvlačenje pažnje od kraha Vučiceve politike prema Kosovu.

Naravno, sve je to poprimilo novu dinamiku pojavljivanjem ideje o srpskom svijetu. Sve u svemu, rekao bih da Hrvatska izravno propagira ono što traži Čović dok Vučić pokazuje dvoličje u odnosu prema krizi u Bosni i Hercegovini. Na jednoj strani poziva na stabilnost i na dogovor unutar Bosne i Hercegovine, a na drugoj ne kritikuje Dodika zato što vodi suprotnu politiku od onoga za šta se Beograd navodno zalaže.

Eric Gordy: Ne bih rekao da neko planira podelu Bosne i Hercegovine. I hrvatska i srpska vlada su svesne da su Srbija i Hrvatska kao potpisnice Dejtonskog sporazuma priznale nezavisnost Bosne i Hercegovine i da imaju obavezu da je ne podrivaju. To međutim, ne znači da među njima ne postoji konsenzus da oslabe Bosnu i Hercegovinu.

Kad je reč o Srbiji, odnosi u Bosni i Hercegovini i uloga Republike Srpske se koriste kao instrument za propagandne projekte u domaćoj politici. Kad god treba skrenuti pažnju sa nekog domaćeg problema, srpska vlada pokazuje više tolerancije prema Dodikovom ekstremizmu.

S tim u vezi dao bih jednu predikciju za iduću godinu, mada je to uvek rizično. Nedavno je kosovski premijer Albin Kurti rekao da možda očekuje dogovor sa Srbijom u narednoj godini. Ne znam zašto je izrazio takav optimizam, moguće je da on zna nešto što mi ne znamo. Ako bi se stvarno desilo da dođe do velikog progresa u odnosima između Srbije i Kosova, tada ćemo videti mnogo veću podršku predsednika Srbije Dodiku i Čoviću.

Džepni Putin

Omer Karabeg: Smeta li Evropskoj uniji otvorena podrška Rusije Miloradu Dodiku u njegovim namerama da prenese glavne nadležnosti sa Bosne i Hercegovine na Republiku Srpsku? Rusija se ponaša kao da je Dodik njen čovek.

Bodo Weber: Možda je Putin Dodikov čovek. Šalu na stranu, ali podrška Putinovog režima Dodiku – ne bosanskim Srbima – nego baš lično Dodiku prati njegov uspon zadnjih 15 godina. Iz toga se vidi cjelokupni odnos Rusije prema regiji jer Moskva nema strateškog interesa za Zapadni Balkan kao što ga ima za svoje blisko susjedstvo, prije svega za Ukrajinu. Za njen povratak na Zapadni Balkan zaslužna je prije svega slabost Zapada.

Proizvod te slabosti je upravo Dodik koji je za Zapadni Balkan na neki način lokalno, džepno izdanje onoga što je gospodin Putin na globalnom nivou za Zapad. Dodik gradi svoju političku moć upravo na slabosti Zapada. On služi Putinu da bi na terenu u susjedstvu Evropske unije pravio probleme Zapadu. Naravno da to smeta Zapadu, ali to nije uticalo da Zapad u zadnjih 15 godina formuliše jasnu politiku prema regiji.

Eric Gordy: Dodik voli da preuveličava svoju ulogu i to koliko je interesantan za Rusiju. U stvari, Rusija ga podržava zato što je to ništa ne košta, ona uglavnom daje samo verbalnu podršku. Plašim se nečega drugog. Trenutno Evropska unija ima dva glavna spora sa Rusijom – Ukrajinu i Bosnu i Hercegovinu. Ukrajina je daleko veći i opasniji problem. Bojim se da bi Evropska unija mogla dati koncesiju Rusiji u vidu popuštanja Dodiku da bi postigla kompromis u vezi sa Ukrajinom.

‘Prljavi deal’

Omer Karabeg: U zaključku, da li će Evropska unija zaustaviti Dodika na putu ka otcepljenju Republike Srpske ili će ga pustiti da sprovede svoj plan?

Bodo Weber: Progresivne snage u Evropskoj uniji, a to je većina zemalja članica, imaju dva zadatka da bi zaustavili dezintegracije Bosne i Hercegovine. Jedan je da zaustave zvanične pregovarače EU da ne sklope “prljavi deal” sa nacionalnim liderima koji bi uključivao izborni zakon za gospodina Čovića i državnu i vojnu imovinu za gospodina Dodika, a možda i ukidanje Inzkovog zakona o negiranju genocida – što bi otvorilo put ka etnoteritorijalnoj podjeli Bosne i Hercegovine. ​

Ako ne dođe do ovog deala, onda prijeti ono što najavljuju Dodik i Čović, a to je spriječavanje oktobarskih izbora i koraci ka secesiji Republike Srpske. Znači, progresivne snage u Evropskoj uniji treba da vode duplu bitku. Jednu protiv EU pregovarača i iliberalnih članica EU, a drugu protiv Dodika i Čovića.

Vjerujem da ćemo vidjeti puno odlučniju borbu i uvođenje kakvih-takvih sankcija protiv najviših zvaničnika Republike Srpske kao i slanje EUFOR ili NATO trupa u Bosnu i Hercegovinu kao jasan signal koji bi zaustavio ovo ludilo i put ka dezintegraciji i secesiji.

Eric Gordy: Mislim da će Dodik biti zaustavljen, ali ne bih računao da će to učiniti Evropska unija. Mislim da će ga zaustaviti dve stvari. Prvo, mada voli da priča kako ima jednoglasnu podršku svih Srba u Bosni i Hercegovini, on je u stvari nema.

Veliki broj ljudi je svestan opasnosti njegovih poteza, boji se povratka nasilja i neće ga podržati. Drugo, neće moći da računa na vojnu i tehničku potporu Srbije kakavu je Republika Srpska imala početkom devedesetih, pa će ostati bez mogućnosti da realizuje svoje projekte.