Jedno sentimentalno putovanje sa Indexima

Pitanje Indexa u Sarajevu je, kao što reče jedan od naših sagovornika, više pitanje religije nego muzike. Oni imaju kultni status.

A kada se rodite u tom gradu i tu odrastete, to vam se nameće, ako počnete slušati tu vrstu muzike, kao nešto što je tu, što je uvijek tu, što je interesantno, a neispričano. Barem do sad je bilo neispričano, kaže za Radio Slobodna Evropa Zoran Kubura, novinar Javnog radio-televizijskog servisa Bosne i Hercegovine, koji je sa kolegom Bojanom Hadžiabdićem uradio film o sarajevskom bendu ‘Indexi’.

Film je osvojo nagradu stručnog žirija na Festivalu muzičkog dokumentarnog filma “Dok’n’Ritam”, koji je krajem septembra održan u Beogradu.

RSE: Prvi dokumentarac o Indexima dolazi nakon četrdesetogodišnjeg postojanja benda i dvadeset godina nakon smrti Davorina Popovića. Kako ste se odlučili da snimite film o jednom od najdugovječnijih ex-yu muzičkih grupa?

Kubura: Kolega Bojan Hadžiabdić i ja, kao novinari redakcije dokumentarnog programa BHRT-a prije sedam, osam godina smo već počeli razmišljati o tome, zašto nema dokumentarca o Indexima, kako je moguće da ga nema, ako već znamo da je to jedan od najvažnijih jugoslavenskih bendova. Zaista smo se nadali da će se pojaviti neki film o njima, da će neki od reditelja, koji su neki, čak, i savremenici Indexa, da snime taj film. To se nije dešavalo.

Prolazile su godine i onda nam je spletom zanimljivih okolnosti ta priča došla na sto, u našoj redakciji. U pitanju je bila saradnja BHRT-a i Croatia Records, koji žele da objave sva izdanja Indexa i nekako bi film bio prateća stvar za sve to. I nas dvojica smo to odmah objeručke prihvatili i uputili se u jedno trogodišnje potovanje.

Tada nismo znali da će biti trogodišnje i nismo znali da će biti tako obimno, ali nam je na kraju jako drago što je to baš nama došlo u ruke. A i da je to neko drugi uradio, ne bi nam bilo ništa manje drago, jer jednostavno, ta priča je trebala da se ispriča. Bar mi tako mislimo.

RSE: Koliko Vam je trebalo vremena da realizujete ovaj film i šta je bilo najteže? Da li je to bilo traženje kvalitetnog materijala u arhivama BHRT-a ili nešto drugo?

Kubura: Trebalo nam je otprilike tri godine, period od tri godine, u kojem smo se često vraćali Indexima, često i u slobodno vrijeme, vikendima, kad smo možda trebali biti sa porodicama, ali jednostavno, sagovornici su u tom trenutku bili slobodni, pa smo morali snimati.

Bilo je i opsežno istraživanje, ogroman broj dana i sati u montaži, ali otprilike u periodu od tri godine nastao je ovaj film koji traje 108 minuta. Sve ispod toga bi bilo malo za Indexe.

Šta nam je bilo najteže? Pa, doći do sagovornika i nije bilo tako teško, kontaktirati i dogovoriti snimanje, ali većina njih ne živi u Sarajevu. To je bio problem, tehnički, pa smo morali sačekati da oni dođu odakle već treba da dođu. Dosta članova Indexa žive van granica Bosne i Hercegovine, u SAD, u Njemačkoj, Austriji, Sloveniji, svukuda. To čekanje da dođu je oduzelo najviše vremena.

I te arhive, tu ste u pravu, potpuno. Traganje za arhivom, ali ne samo u našem arhivskom centru na RTV BiH, koja zaista ima jedno blago, ne samo vezano za muziku nego za sve društvene sfere, već traganje za privatnim arhivama. Bio je to zanimljiv proces i imali smo sreće da neki od članova imaju sjajne privatne arhive koje smo dobili na korištenje.

I ovim putem se moram zahvaliti Fadilu Redžiću, Nuni Arnautaliću i mnogim drugim koji su nam dali videa, fotografije, sve ono što niko do sad nije vidio. Traganje za arhivom jeste bio izazov, ali imali smo možda čak i sreće. Na kraju se sve lijepo sklopilo. A proveli smo, zaista, jako puno vremena u našem arhivskom centru sa našim kolegama, desetine traka s kojih smo mi skidali ono što nam je trebalo, pregledavali.

Po novinskim arhivama smo kopali, sve što je bilo vezano za Indexe, što se moglo istražiti ja mislim da smo mi našli. Ako neko nešto zna što nemamo, bit će nam drago da nam to kaže.

RSE: Okosnicu Indexa su činili Bodo Kovačević, Davorin Popović i Fadil Redžić, ali je kroz ovu grupu prošao veliki broj muzičara. Nakon osnivanja benda, napravljene su razne rotacije bubnjara i klavijaturista. Kroz bend je prošlo 24 muzičara.

Mnogi su nakon sviranja u Indexima napravili velike karijere, kao Đorđe Novković ili Kornelije Kovač. Da li se svi ovi ljudi koji su svirali i Indexima, a još su živi, pojavljuju u filmu?

Kubura: Mi smo snimili sve žive članove Indexa, osim jednog kojeg nekako nismo uspjeli da pronađemo, ali smo imali nedavno priliku da ga sretnemo, u Beogradu, to je Perica Stojanović koji je svirao samo jednu godinu u Indexima, ali nama je bilo stalo da imamo baš sve njih. Zato smo čekali da se neki vrate iz inostranstva, da dođu u Sarajevo, da dođu makar do Hrvatske, pa da mi odemo gore da ih snimimo.

Tako smo uspjeli snimiti bukvalno sve ljude koji su još uvijek živi, a koji su bar jednu godinu svirali u Indexima, ili pola godine. Uglavnom, svi su tu. Sa nekima smo razgovarali u više navrata, po nekoliko sati, a sa nekima smo razgovarali samo kad smo mogli, nekih pola sata, zavisi gdje smo se u tom trenutku našli.

A ovi koji nažalost više nisu s nama, o njima ima jako puno priče u filmu, govore njihove kolege iz benda, muzički urednici, kritičari, njihovi kolege iz drugih bendova, Goran Bregović, Josipa Lisac, Abdulah Sidran. Pojavljuju se zaista neka velika imena sa prostora bivše Jugoslavije, i svaki ima neko svoje mjesto u filmu. Bar smo se mi potrudili da ih tako pozicioniramo.

Mislim da smo na kraju napravili jedan pošten film, volim tako da kažem. Kritika će reći je li dobar ili ne, i publika, ali mi smo se stvarno trudili da ispoštujemo hronologiju, to nam je bio metod, jedini mogući, jedini ispravni, čini mi se, da hronološki ispričamo priču. Ta 39-godišnja karijera sa bezbroj rotacija u članovima, sa tom nekom oskudnom diskografijom kad bismo govorili o LP-ima, o nekakvim albumima – svega dva, nekako ciljano napravljena, ali sa bezbroj singl ploča, sa bezbroj reizdanja.

Bila je to jedna jako zamršena, kako Brega kaže, jedna konfuzna karijera, ali na kraju, mislim da smo uspjeli da otpetljamo sve to i da tu priču ispričamo od početka do kraja.

Prva promocija albuma tek 1999. godine

RSE: Za Indexe je bilo zanimljivo da su imali vrlo malo studijskih albuma. Da li ste uspjeli naći odgovore zašto su vrlo malo ulazili u studio na snimanje?

Kubura: Mislim da je u filmu Ranko Rihtman u jednom trenutku odgovorio na to pitanje. Oni nikada zapravo nisu pratili tokove muzičke industrije kao takve. Oni nikada nisu išli komercijalno u nešto. Radili su iskreno, radili su iz ljubavi kad im se radilo, tako da im valjda nije bilo ni toliko stalo, niti su živjeli samo od Indexa, svi su imali neke svoje poslove, pogotovo u tim osamdesetim godinama.

Manje-više, svi su radili u muzičkoj produkciji TV Sarajevo, svirali u plesnim orkestrima, Davorin je imao svoj kafić, svi su nekako završili svoju ekonomsku priču, tako da im nije bilo toliko stalo do diskografije, do objavljivanja. Podatak koji smo otkrili u neka doba je da su 1999. godine imali prvu promociju albuma. Zamislite, 1999. prva promocija albuma!

To Bodo Kovačević u jednom intervjuu govori. Meni je to bilo zaista šokantno. Dakle, nisu poklanjali pažnju toliko tome, svirali su iz ljubavi. Možda su zato te pjesme tako dobre. Ja držim da je to tako. Da li sam u pravu ili ne, ne znam.

RSE: Rekli ste da film traje 108 minuta. Šta mlađe generacije koje nisu imali prilike da budu na koncertima Indexa ili ih nikada nisu slušali mogu saznati kroz ovaj film?

Kubura: Ima pregršt zanimljivih detalja. Oni će vjerovatno starijoj generaciji biti mnogo zanimljiviji, možda će ih vratiti u neko vrijeme kad su oni bili mladi. Ali kad je u pitanju mlađa generacija, pogotovo ona koja voli muziku, nije bitno koju, oni će saznati o tim oskudnim tehničkim kapacitetima s kojima su raspolagali Indexi tih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina.

Govorim o snimanju nekih najprogresivnijih pjesama u studiju koji je imao dvokanalnu miksetu, snimiti jednu numeru od jedanaest minuta, na dva kanala – morali ste biti jako vični, jako dovitljivi.

Mislim da bi mlađa generacija mogla vidjeti kako sve to utiče na kreativnost – ta tehnička nemogućnost vjerovatno ih je tjerala da budu još kreativniji. A bili su svi mahom vrsni muzičari, jako talentovani, mladi ljudi. Možda bi u tome mogla naći neki smisao i ova mlađa generacija. Mislim da bi ih moglo inspirisati. U to doba stvarati te pjesme, to je bilo u rangu sa bendovima koji su dolazili iz Londona, vjerujte mi. Ja se često pitam šta bi bilo s Indexima da su rođeni u Londonu. Ko zna.

Prvi sarajevski bend koji je poslije rata počeo stvarati mostove među ljudima

RSE: U ovom ratnom periodu zbog propagande sa raznih strana pojedini članovi Indexa su bili anatemisani. To nije spriječilo Indexe da u poslijeratnom periodu budu prva sarajevska grupa koja je održala koncerte u Beogradu i Banjaluci. Koliko ste uspjeli da razbijete neke zablude stvorene kroz medije u toku rata?

Kubura: Nismo se eksplicitno bavili tom propagandom koja jeste bila tih godina takva kakva jeste, ali se jesmo bavili time da su Indexi prvi sarajevski bend koji je poslije rata počeo stvarati mostove među ljudima. Oni to nikada ne bi mogli uraditi da su imali nekakve orahe u džepu. To je valjda jasno.

Kad odmah poslije rata odete u Banjaluku i dočeka vas vaša publika ovacijama, kad odete u Beograd, ’98. godine, kad je još sve bilo svježe, a oni odu onako čista obraza i napune Sava centar, tri noći, prepun emocija, prepun suza i svih radosti… to njihovo vizionarstvo da se to treba uraditi i da se to treba baš tada uraditi, a ne čekati neko vrijeme, to ih stvarno izdiže iznad ostalih.

Oni su zapravo utrli put svim onima koji su poslije rata prelazili te granice koje su stvorene tih nesretnih godina. Indexi su bukvalno bili prvi bend koji je to uradio.

RSE: Na Festivalu muzičkog dokumentarnog filma ‘Dok’n’Ritam’, koji je 23. septembra održan u Beogradu, pored 17 dokumetarnih filmova, Vi ste dobili nagradu stručnog žirija, ali i nagradu publike. Premijerno u BiH film Indexi je prikazan 29. septembra na DokuMfestu u Zenici, gdje je osvojio glavnu festivalsku nagradu.

Kubura: Da, film je jako uspješno krenuo. Mi se zaista nismo nadali da će tako lijepo da se zakotrlja cijela ta priča, ali je definitivno tako krenulo i mi smo jako sretni zbog toga. Više zbog toga što su ljudi ponovo počeli pričati o Indexima i ponovo ih počeli slušati.

Nedavno mi se desila jedna situacija s jednim prijateljem kojeg sam sreo na ulici, pozdravio me, čestitao, i onda izvadi slušalice iz ušiju, da poslušam. Kad tamo Indexi. ‘Već tri dana slušam Indexe, ne samo ja, u mom društvu je krenula ta priča.’. i to je, po meni, najvažnija stvar ovoga što smo uradili – da ispričamo tu priču i da ljudi znaju kako je bilo i šta je bilo, da to ne zaboravljamo.

Mi svi na ovim prostorima imamo tu naviku da zaboravimo lijepe, važne, dobre stvari, uvijek kreće od onog ko je došao kasnije. A mi smo pokazali da to nije tako.

Što se tiče nekih projekcija van prostora bivše Jugoslavije, imamo već pozive, iz Beča, iz Amerike, da bi ljudi voljeli vidjeti. I meni je jasno da bi voljeli vidjeti film, ali ćemo zasad zadržati samo na festivalima na prostoru bivše Jugoslavije, a iduće godine TV BiH emitovat će serijal od pet epizoda, što je malo šira verzija filma, gdje će ući mnogo više anegdota i mnogo više stvari koje jednostavno nisu mogle stati u film.

RSE: Kako gledate danas na dokumentarni film u Bosni i Hercegovini?

Kubura: Rekao bih da je u zadnjih nekoliko godina produkcija dokumentarnih filmova brojčano sigurno porasla. Mislim da dokumentarni film u Bosni i Hercegovini ima itekako dobru šansu, jer mi imamo jako zanimljive priče ovdje, imamo zanimljive ljude i ja sam mišljenja da ih treba snimati dok su živi, pogotovo tu stariju generaciju koja ima šta da kaže, da napravimo mnogima taj nekakav video spomenik, to je bar neki naš ugao gledanja.

A entuzijazam, svakako postoji. Nisam siguran da svi imaju mogućnosti, i tehničke i novčane, kakve god, da otputuju negdje, da snime priču koju žele. I onda se to, naravno, zasniva na entuzijazmu.

Mislim da je dokumentarni film u Bosni i Hercegovini itekako živ, vitalan i da se sve više radi. E, sad, što su mogućnosti skučene, to možda jeste i nije dobro. Nije dobro, naravno, ali onda morate da se dovijate, morate biti kreativniji. Možda i to nije tako loše. Šta ja znam.